Свако у себи носи неку искру – одлучност, храброст, маштовитост, дар. Понекад је ми нисмо ни свесни. Она је у нама, чучи скривена и чека прави тренутак да јој откључамо мала врата и пустимо је напоље. Тако нешто се мени недавно догодило.

У протеклих неколико недеља живот ми се окренуо наглавачке. Прво је почело са малим променама – пери руке сваки час, не дели храну ни са ким, држи се на већој удаљености, пази на ово и оно... Онда су нам затворили школе. У почетку смо се радовали због тога, али смо брзо почели да недостајемо једни другима и маштамо да се вратимо у школске клупе.

А промене су се даље низале једна за другом.

Улице постају празније. Не смем да се виђам са пријатељима. Затварају се књижаре, биоскопи, ресторани, продавнице... Учимо на даљину, а школских обавеза никад више. Телевизори су непрестано укључени, говоре политичари и лекари. Ограничено је кретање, уведен полицијски час. Број заражених расте, а са њим нервоза и страх. Све ограничава, спутава, плаши.

И баш у тренутку кад је све изгледало неподношљиво, моја искра је засијала, скривени таленат се појавио. Схватам да, супротно свим очекивањима, успевам да останем смирена и прибрана. За сваки проблем проналазим решење и не посустајем. Са пријатељима свакодневно разговарам телефоном. Није баш као право виђање, али помаже. Много времена проводим на тераси – то је сада мој начин да будем напољу, а машта ме води где год ја пожелим.

Способност да одагнам оно што ме плаши, да решавам уместо да очајавам, да ружно претварам у лепо – то је моја снага и моја светлост. Све ће ово брзо проћи и поново ћемо живети лепо и слободно, уверена сам у то. До тада – само храбро, запловимо морем ведрине.

Наступила су нека чудна времена. Не идемо у школу па не виђам своје другаре, због чега сам врло тужна и усамљена. Да бих се осећала боље, тражим неку нову снагу.

Проналазим је у својој породици. И они су код куће, па ми лакше пада то што не смем напоље. Kaд испратим наставу, урадим домаће задатке и завршим са школским обавезама, почиње слободно време. Е, то слободно време, које је раније трајало, чини ми се, као трептај ока, сада никако да прође. Као да су сатови успорили, уморили се, па се казаљке лено вуку и не дају дану да прође.

Тешко је испунити то време. Ја се некако сналазим, морам да кажем. Волим да се играм са млађим братом. Маштамо, замишљамо различите светове у којима наше играчке живе, читам му бајке, а онда нас двоје постајемо јунаци из тих бајки. Увече, заједно са мамом и татом играмо Човече, не љути се или Монопол. У првој игри побеђује мој брат, јер му сви попуштамо да се не би љутио. У Монополу побеђује мама, али се онда тата љути и тражи да играмо испочетка. Понекад мама направи кокице па заједно гледамо филм и претварамо се да смо у биоскопу.

Често помажем мами. Она ме учи да кувам, а тата се касније претвара да не верује да сам све то ја спремила, него каже како смо то нас две наручиле из ресторана.

Пред спавање брат и ја кратко играмо игрице на компјутеру и након тога причамо док не заспимо.

И тако ових дана откривам да се снага која ми је потребна, заправо, скривена у мојој породици и да је њихова љубав и време проведено са њима све што ми је потребно.

Седим и размишљам. Мисли ми се роје, лете на све стране, сударају се.

Час су ми у мислима школа и учење, а час другари, забава и игра. Онда се сетим Ратова звезда, где један од главних ликова, џедај мастер Јода бодри своје следбенике поздравом: „Сила је у вама!" Затим вести једне, друге, треће телевизије са најновијим бројкама и упозорењима. Збуњена сам. Недостају ми другови, недостаје ми бака, недостаје ми школа, изласци и дружење, све ми недостаје. Непрекидно се у мени смењују различита осећања.

Не знам да ли моји вршњаци и ја имамо снаге да разумемо и поднесемо све што се дешава и што ће се дешавати. Не знам да ли ми можемо некако да помогнемо. Да бих дошла до одговора, морам да се загледам у своје срце. Ја сам само дете са великим жељама и потребама. Ипак, родитељи и наставници нас уче да морамо бити свесни и својих обавеза, дужности, али и потреба других људи. Уче нас да морамо пазити и на друге као и на себе. Копам, претурам по својој души, тражим одговоре. Одједном, осећам да надолази талас неке нове снаге, воље, жеље – хоћу и могу. Наћи ћу начин да олакшам и себи и другима ове дане. Некад је довољан осмех и тек неколико правих речи.

Само стрпљиво, паметно и храбро – сигурно стижемо до циља.

Драги бако и деко,

надам се да се лепо проводите у стану. Недостајете ми много. Недостаје ми бабина храна и дедине форе. Ја изађем у двориште и играм бадминтон, фудбал и бацам фризби са Каћом и Николом тако да не морате да бринете за мене. Можемо да се видимо преко телефона али то није исто. Тако сам поносан на вас што се придржавате останка код куће, јер ћете тако изаћи као победници из ове болести, да ћете имати дуг и здрав живот и још дуго остати уз мене да се играмо и волимо као до сад. Тако ћете ми још дуго поклањати своју љубав. Недостају ми они дани када дођем код вас, а ви сте све спремили за игру и весеље. Од када смо раздвојени често са мамом гледам слике где сте насмејани и пуни љубави. Недостају ми бако твоје палачинке и твоји недељни ручкови.Чак ми сад недостаје деда твоје питање: ,,Да ли је могла петица уместо четворке?“.

Бако обећавам да ћу те коначно научити како да користиш лаптоп и да идеш на интернет да гледаш цвеће које толико волиш. Деко, теби обећавам да ћу коначно научити да играм шах па да играмо заједно.

Знајте да стално мислим на вас и подржавам вас да издржите. Надам се да ова раздвојеност неће баш трајати дуго и да ћемо ускоро моћи да надокнадимо све време које смо изгубили.

Волим вас пуно и мислим на вас.

Ваш унук Михајло

Пробаћу нешто да напишем, а да ниједном не употребим ону реч. Реч о којој сви причају, мисле о њој, плаше је се, бесни су на њу...

Чули смо за њу још пре неколико месеци, али смо сви мислили да нама неће бити гост. Међутим, дошла је. И дошла је неприметно. Ушла у наше домове, школе, фабрике, аутобусе. Сви причају о њој; невидљивој, а свуда је присутна и безобразно заокупља наше животе. И ја сам помало бесна на њу. Признајем! Завладала је за час и утицала да се животи свих нас промене и прилагоде баш њој. Играмо по њеним правилима. Извукла нас је из школа и паркова, играоница и биоскопа, спортских хала и пијаца. Одвојила нас је од бака и дека, другара, колега и рођака. Надајмо се да је све ово ипак само на неко одређено време. Оно што је добро у свему је то да имамо времена да га проводимо у кругу породице, да се више посветимо себи, да не каснимо или журимо у школу, на састанак или тренинг. Поново упознајемо навике својих највољенијих, посвећени смо једни другима. Не памтим када сам више пута помагала мами у кухињи, играла се са татом или се чешће чула са баком и деком. Да, недостаје ми дружење са другарима из школе, недостају ми излети на Кошутњаку или Топчидерском парку. Схватамо, колико су неке ствари на које раније нисмо пуно обраћали пажњу, у ствари битне. Колико нас неке мале ствари заправо чине срећним.

Надам се да ћемо сви из овога извући неку поуку. Да ћемо и када све ово прође и даље остати посвећени једни другима, да ћемо се више трудити да не повређујемо једни друге, већ да се помажемо. Сигурна сам да ми то можемо! Само да останемо здрави и јаки!

Драги Дневниче,

Недеља је, 26.04.2020. Прошло је више од 40 дана од почетка карантина због корона вируса. Као што знаш, мама је јако стриктна око излажења напоље. Излазим само да прошетам пса и да избацим ђубре.

Кад су прогласили овај карантин радовао сам се, јер нема школе и могу да играм игрице до миле воље, али су се држава и моја школа постарали да ми убију тај сан. Сад имам домаћег преко главе. Кад урадим сав домаћи и мислим да сам готов, мама се смеје и каже да је окачен нови домаћи из српског. Тад помислим како ми је било лепо и лако у школи.

Ох, дневниче мој, недостаје ми људски контакт. Недостају ми: „где си, брате мој“, „дессиии“, „шаа имааа“ и „видимо се, буразеру...“. Чак ми понекад недостају и наставници, али то је вероватно зато што губим разум због лимитираног кретања и изолације. Аааах, да ли сам ти споменуо и како губим разум и почињем да се понашам као да сам рођен без пола мозга. Неки људи користе ово време да пораде на себи, да науче нешто ново или усаврше нешто старо, али не и ја. Не, не, не, не, ја сам одлучио да пустим косу, да играм игрице и покушам да будем 5.0 у школи (а такође се и гојим, јер сам стално нешто гладан и грицкам по цео дан).

Да се вратимо на блиску прошлост и садашњост. Кренуло је време када моја мала сестра Зоја устаје из своје собе као бесан вампир који ти уместо крви, исиса жељу за животом. Чим устане, њен терор креће. Обично почне критиковањем доручка или тога како ја једем као да ми је судњи дан. Затим почне да се жали на наставницу енглеског како је строга и да има пуно домаћег. Увече ми каже како јој стално узимам игрице и ту се посвађамо. Дубоко у себи знам да се испод тих мушких дуксерица и те бледе коже налази људско биће. Чек мало, ја сам управо описао самог себе, а не Зоју. Зоја је оно добро људско биће које трпи моје жуте минуте, заједно са мојом мамом. А ја сам тај који је често напет и стално ми нешто смета. Ехххх....

Све у свему, надам се да ће овај карантин брзо да прође, али такође се надам и да неће проћи толико брзо да морамо да се вратимо у школске клупе. Ако се то деси, проглашавам штрајк глађу, таман да смршам за море.

Твој Душан

26. април, недеља

Данас је последњи дан полицијског часа који траје од петка. То је још један у низу полицијских часова који су уведени због короне. Није као да ми то смета, пошто и тако дане проводим играјући игрице или гледајући у мобилни, или у ТВ, или све то у исто време. У ствари, ако мене питате, ово је одлично. Ја ово ванредно стање зовем распуст, откако је почело.

Ипак, морам да радим домаће и гледам ТВ часове, на шта ме мама и тата редовно подсећају. И подсећају. И подсећају. Нарочито воле да ме подсећају на домаћи у сред неке партије у Фортнајту. Онда морам да утишам слушалице док љубазно размењујемо информације о томе када ћу коначно да радим домаћи из техничког.

Највише волим викенде. Као што је овај. Мама и тата мање раде, а више седе на тераси татине канцеларије и пију кафу, што значи да ме мање подсећају на моје школске обавезе. Јуче су тамо провели чак 2 сата.

Наравно, моја мама не би била моја мама да нема неке идеје о томе како да квалитетно и креативно проведемо време заједно. Иначе обично смишља како треба да одемо на неки излет, на који се мени и Види не иде, а тату некад и мрзи да вози цео дан, али кад се смислимо да одемо, буде нам стварно забавно. Нарочито откад је купила екстерну батерију за телефон. Али сада мора да смисли нешто што можемо да радимо код куће. Прошле недеље су она и Вида купиле слагалицу од 500 делова и слагале је 4 дана да би схватиле како им фале 3 дела. Ја сам им мало помагао, али ме је изнервирало то што сам цео сат потрошио на тражење једног од та три дела. Ове недеље мама је смислила да сви породично играмо неки квиз који је нашла преко интернета.

Наговорила нас је све да седнемо заједно и одговарамо на питања. Искрено, пристао сам само зато што нико од мојих другова тада није играо игрице а досадило ми је да гледам Yоутубе. Прва питања су ми била потпуно непозната, али кад је на ред дошла област спорт, знао сам све одговоре! Добро, не баш све, али ни мама није знала све одговоре из области Књижевност и уметност, а тата није успео да реши математички задатак за 3 минута, па мислим да је то сасвим добро. Вида се све време само смејала нашим погрешним одговорима. Добро, успела је да препозна кесадиљу са фотографије. Тако да на крају мамина идеја и није тако лоша. У ствари, била је толико добра да данас играмо још један квиз. И зато морам да се спремим, јер ако на квизу област дана буде Игрице, само ја могу да нам извучем резултат.

Сава Бојовић 7/4

Вест o укидању ванредног стања је широм Србије дочекана са радошћу и одушевљењем. Иако неке ванредне мере и даље остају на снази, укинут је полицијски час, старији људи могу да излазе напоље, а прорадио је и градски превоз у Београду.

У нашем крају паркови су се брзо испунили децом, која после дужег времена могу да уживају у игрању, дружењу и лепом пролећном времену.

Комшиница Ђелмашка је први пут после неког времена изашла да купи млеко и нахрани мачке које се мотају око наше зграде. „Да је потрајало још неки дан, мислим да бих полудела“, није крила олакшање што јој је најзад допуштено да изађе из стана и да заседне са другарицама како би разменила утиске о дешавањима по крају. Сигурно јој је досадило да само посматра с прозора људе који су кршили полицијски час и да нема са ким да те утиске подели. Киза,комшија и локални весељак, сада може опуштено да пије своје пиво испред неколико оближњих продавница, без страха да тиме крши забрану кретања. „Хладно пиво посебно прија по овом топлом времену“, рекао је Киза, не желећи посебно да прича о укидању ванредног стања, као да га то уопште не дотиче.

Ташмајдан је пун деце свих узраста. Гаврило је пресрећан јер коначно може да прошета свог пса Кловера када год пожели, а не само сат времена у тачно одређено време, како је то било у ванредном стању. Огњен је цео период карантина провео на селу, тако да није ни осетио посебно шта значи када си дуго затворен у кући, без могућности да удахнеш мало свежег зрака. Марија се потпуно навикла на живот у стану, јер се добро забављала гледањем серија. „Не знам шта бих радила напољу, мрзи ме да изађем, иако ме мама тера“, рекла је она, јер је очигледно добро искористила време проведено у четири зида, па јој тешко пада да поново мења устаљене навике.

Изгледа да нико од ђака није разочаран што ће ускоро крај школске године и што нема повратка у школске клупе. Можда ће понеко морати да поправља оцене у јуну, али већина деце мисли да је добра страна овог вируса скраћена школска година.

После скоро два месеца на улици се могу видети полупразни градски аутобуси. Људи су и даље опрезни, па избегавају јавни превоз. Живот се по свој прилици наставио тамо где је стао 15. марта, када је уведено ванредно стање. Међутим, вирус и даље вреба, због чега и даље морамо бити опрезни.

Вест да се ванредно стање укида усрећило је и мене и моје родитеље. Опет сам могла да размишљам о свему што je чинило мој живот пре ванредног стања – слобода, паркови, шетње, дружење... Сада коначно могу све то поново, само уз маску и рукавице.

И моји другари су били срећни. Неки од њих су ми слали фотографије из паркова, а неки су још мало остали у кући, за сваки случај.

Са родитељима сам током ванредног стања ишла у шетње до пет поподне. Истог дана када су на вестима објавили крај ванредног стања, ишли смо у вечерњу шетњу! То се чинило као неки специјални догађај! Коначно сам могла да удахнем свеж ноћни ваздух и опустим се.

У свакој несрећи, како кажу, и среће има. Добро у свему овоме је што сам остварила циљ: постала сам много организованија, редовније и више сам учила. А схватила сам нешто још важније – због ванредног стања постали смо бољи људи, стрпљивији смо и боље разумемо једни друге. Желим да верујем да ћемо те особине сачувати и за нека будућа времена.

Недеље ванредног стања остаће упамћене по тишини. Као да су се све браве одједном закључале и живот стао на неко време. Улице су биле празне, школе пусте, а људи уплашени. Још увек у ушима одзвања реченица: „Понашајте се као да сте заражени!“

Дан када је укинуто ванредно стање улице је претворило у мравињаке. Зато се питам – шта нам је ово искуство донело? Шта смо научили?

Сада нам је јасно колико смо мали у односу на природу.

Знамо и колико нам је здравље важно, а како се може лако изгубити.

Спознали смо колико волимо баке и деке и колико су нам потребни пријатељи.

Открили смо и колико нам је потребно да родитељи проводе време са нама, да нам требају спорт, паркови, школске клупе, рођендани, биоскопи, позоришта...

Схватили смо да се ништа не подразумева и да на свему треба да будемо захвални.

Много смо научили. Сада је само важно да све то брзо не заборавимо.